maske

Ulica prekrivena maskama.

Možda ne maskama u kovencionalnom smislu i možda bi ih trebalo dočarati nekim apstraktnijim pojmom.U stvari  umu bi bila potrebna cela 1 nova reč koja bi u sebi sadržala i objedinila sve što je potrebno da bi se opisale .. za sada u nedostatku boljeg objašnjenja – maske. Velovi paučinaste magle preko ljudi. Preko ruku, lica, nekada čini se cele pojave.

Maske hodaju i po svemu sudeći komuniciraju ali bez tona.

Bez jasne najave osećanja reklo bi se, pošto je nemoguće rastumačiti konture  i obrise lica, pokrete mišića. Smeh je posebno teško uočiti. Ili ne postoji.

Gadjenje, ekstremno odbijanje svake vrste se još i može primetiti, kao da se na masci pojavi malo tamniji predeo gde bi trebalo da su usta a celo kvazilice se izobliči na čudne načine.

Komunikacija je međutim tu, jer iz nekih razloga zastaju katkad kao da se pozdravljaju ili razmenjuju neku sasvim uobičajenu informaciju. Sve to bez stvarnog spoljnog zastoja ili obavljanja same procedure stajanja, pričanja licem u lice, mlataranja rukama, klimatanja telom, gestikulacije.

Ne, više bi se moglo reći da se vreme zaustavi do tačke gde jedva da i dalje protiče, i onda nakon jednog delića sekunde, ili nekoliko hiljada godina - svet se odledi, maske se mimoiđu  i svet nastavlja da postoji po uobičajenom toku.

Maskama ne deluje da je prošlo više od nekoliko milisekundi u zastoju.

Ali sa druge strane ne bi se moglo reći da uopšte znaju za vreme i da li uopšte prihvataju njegove zakonitosti i samo njegovo postojanje.

Ono teče, zaustavlja se, opet se pusti da teče normalnim tokom.

Kao slavina i voda na česmi. Jer vreme je ...ipak tako ... neuhvatljivo ? Rastegljivo van domašaja uma ? Nematerijalno, neopipljivo... - nepostojeće ?

Izgleda da upravo ta svojstva čine da nekome prolaze sekunde, drugima vekovi.

A sve je još komplikovanije bez sunca.

Bez dana, bez smene dana i noći i izlaženja Sunca.  Koga... nema.

Nebo koje nikako nije nebo,jer niti ima plavu boju niti jasnu liniju horizonta.

Ima formu i gustinu sivkaste, mutne magličaste pozadine...i izgledom podseća na zgužvanu krpu ovlaš potopljenu u ne baš čisto ulje.

Zgrade su slivene i vrlo ih je lako ne primetiti iz te pozadine.

Samo uspravljeni nejasni, tamni pravougaoni oblici sa pokojim tamnijim obrisom, prozori i vrata verovatno.  Drveće ne postoji.

Ili se samo ne može razlikovati stopljeno u saobraćajne znakove i semafore sa kojima tvori nerazgovetne bezooblične forme tamnijeg i svetlijeg sivog.

Ako se dovoljno brzo prodje pokraj njih mogu se ignorisati, i iluzija neba, kuće, parka, drveta i cveta se može održati.

 

Um zavara apstrakcija, zamisao ili sećanje nečega plavog, crvenog, žutog.

Vremenom će međutim i to izbledeti i uopše kako će biti moguće nekome dočarati nešto plavo ili na primer jarkozeleno. Iz čega izvesti predstavu i stvoriti takvu sliku ako je baš sve homogeno ...magličasto..nejasno...sivkasto.

 

Kada se provede dovoljno vremena među maskama počinju se nazirati i razumevati nagoveštaji grimasa.

..Hej dobar dan komšija! Šta ima?...-mikrogrimasa blago nagore ka desnoj jagodici... Kako je kolega, šta radiš?....-sveobuhvatni skoro neprimetni drhtaj donjeg dela lica bez jasnih pomeranja goredole, levodesno....Zdravo srećo!...-blago, jedva primetno veoma suptilno zaokrugljivanje maske.

Te naznake traju jedan fragment milisekunde a potrebno je beskonačno strpljenje i skoro neopisivo pažljivo i koncentrisano posmatranje primetiti ih.

Tolika koncentracija, strpljenje i prisutnost da je za osvarenje tog poduhvata potebno nešto više od prostog ljudskog bića.

Naime treba biti fokusiran samo na jednu stvar koja čak i nije jedna celokupno zaokruzena stvar niti pojava ...već pre njen osnovni, suštinski gradivni deo.

Biti prisutan i fokusiran na jedan i samo jedan atom u jednoj beskonačnoj sekundi vremena. Što je verovatnije osobina pripisivana božanstvima, koja zauzvrat imaju tu sposobnost sveobuhvatnog pogleda i potpunog obuhvatanja individue kroz pogled njene same srži u jednoj nemerljivo maloj mikroodrednici vremena. Svaka vlat trave posmatrana samo za sebe.

Poljana koja zauzima mesto države ali On-Ona-Ono razume i poznaje svaku vlat trave pojedinačno.

Za čoveka cilj možda ostvarljiv samo potpunim izopštenjem iz svakodnevnice i svih trivijalnosti koje nosi i određenje da se život posveti jednoj stvari. Toj jednoj vlati trave.

 

K je vodio frantičan i danas uobičajeno brz način način života.

To jest sve dok jednog jutra umivajući se nije ugledao neprepoznatljiv odraz u ogledalu, koji ga je u isto vreme momentalno razbudio, totalno zbunio i doveo do ivice srčanog udara. Srčani udar je izostao verovatno jer je um i dalje bio uveren da je u fazi spavanja, i takva sranja često vidja u snovima i ako bi morao svaki put morao da pokreće hemijske reakcije koje dovode do srčke ...ma zajebi...previše stresa za njega.

Zatvorio je oči, udahnuo duboko, jedanput, dvaput, triput... u redu moraće da pogleda kad tad. Pogledao je. I dalje je bila tu. Delovala je amorfno , nejasno, magličasto a opet je bio siguran da je to u stvari njegovo lice. Duubboookk uzdah. Premotavanje filma i traženje uzroka. Ne seća se da je sinoć pio, kad razmisli o tome uopšte u poslednjih mesec dana...da mu nije neko na poslu ubacio neko sranje u kafu....hmm...nije došao kući pravo sa posla a bio je normalan sve to vreme, ne verovatno nije. Sinoć je sve bilo normalno, legao je da spava osećajući se normalno, probudio se barem koliko može da kaže osećajući se normalno...i šta je onda koji kurac to sranje u ogledalu! Hmmm...da nije u pitanju odloženi efekat neke droge...priseća se par ekstazija pre manje-više decenije unazad. Ako i jeste to u pitanju tajming je strašno čudan.

Šta bi još moglo da bude okidač za ovu..stvar. Ništa neuobičajeno se nije desilo, nikakvi skorašnji gubici nekog od članova porodice, prijatelja, kućnog ljubimca kojeg uzgred rečeno nije ni imao. Rekao bi da mu je život rutina, ali rutina u dobrom smislu, održiva, zadovoljavajuća na trenutke dosadna rutina. I onda ovo..u pičku materinu.

Smirio se koliko je mogao, obukao se i krenuo malo ranije nego uobičajeno na posao. Ići će pešice, treba mu vazduh, bilo kakav vazduh u ovom momentu, gradski vazduh će biti sasvim u redu u nedostatku prohladnog, osvežavajućeg i otrežnjujućeg planinskog. Izašao je na ulicu i tada ih je ugledao.