traganje

Kada se uveče upale svetla u nekoj kući i kroz prozor iznenada osvetle predeo predamnom, zastanem...još uvek pod utiskom (izraza lica koje ukazuje na kratkotrajni, omanji šok)...razmišljam...nešto nedostaje... i ne mogu da ...ooo..shvatam, nedostaje zvuk.

U celom događaju. Nečujno svetlo.

Posebno velik, sjajan i pakostan pun mesec ove noći mi ne da da spavam.

I baš izgleda kao veliko pakostno lice koje mi se podsmeva znajući da nema ama baš nikakvih šansi da zaspim.

Doduše priznajem, moguće je da neke veze s time ima i skoro popijena kafa.

Umereno jaka, crna. A kažu ljudi često za te moje umereno jake kafe da bi mogle da sobale nekog omanjeg nosoroga. Jadan nosorog... eto sad mi ga žao ...ni kriv ni dužan se spominje u toj priči.

A one jače valjda izazivaju višenedeljne nesanice, konvulzivne grčeve, tikove i još neke simptome slične onima koji nastaju pri dugoročnoj izloženosti radijaciji. E da ga jebem..ja je pijem evo već...pa skoro stolećima i još sam živ...i to samo sa povremenim izlivima besa, nekontrolisane agresije i mrgođenja. Al mislim da je to do karaktera, ne do kafe.

Ulica prekrivena maskama.

Možda ne maskama u kovencionalnom smislu i možda bi ih trebalo dočarati nekim apstraktnijim pojmom.U stvari  umu bi bila potrebna cela 1 nova reč koja bi u sebi sadržala i objedinila sve što je potrebno da bi se opisale .. za sada u nedostatku boljeg objašnjenja – maske. Velovi paučinaste magle preko ljudi. Preko ruku, lica, nekada čini se cele pojave.

Maske hodaju i po svemu sudeći komuniciraju ali bez tona.

Bez jasne najave osećanja reklo bi se, pošto je nemoguće rastumačiti konture  i obrise lica, pokrete mišića. Smeh je posebno teško uočiti. Ili ne postoji.

Gadjenje, ekstremno odbijanje svake vrste se još i može primetiti, kao da se na masci pojavi malo tamniji predeo gde bi trebalo da su usta a celo kvazilice se izobliči na čudne načine.

Komunikacija je međutim tu, jer iz nekih razloga zastaju katkad kao da se pozdravljaju ili razmenjuju neku sasvim uobičajenu informaciju. Sve to bez stvarnog spoljnog zastoja ili obavljanja same procedure stajanja, pričanja licem u lice, mlataranja rukama, klimatanja telom, gestikulacije.

Ne, više bi se moglo reći da se vreme zaustavi do tačke gde jedva da i dalje protiče, i onda nakon jednog delića sekunde, ili nekoliko hiljada godina - svet se odledi, maske se mimoiđu  i svet nastavlja da postoji po uobičajenom toku.

Maskama ne deluje da je prošlo više od nekoliko milisekundi u zastoju.

Ali sa druge strane ne bi se moglo reći da uopšte znaju za vreme i da li uopšte prihvataju njegove zakonitosti i samo njegovo postojanje.

Ono teče, zaustavlja se, opet se pusti da teče normalnim tokom.

Kao slavina i voda na česmi. Jer vreme je ...ipak tako ... neuhvatljivo ? Rastegljivo van domašaja uma ? Nematerijalno, neopipljivo... - nepostojeće ?

Izgleda da upravo ta svojstva čine da nekome prolaze sekunde, drugima vekovi.

A sve je još komplikovanije bez sunca.

Bez dana, bez smene dana i noći i izlaženja Sunca.  Koga... nema.

Nebo koje nikako nije nebo,jer niti ima plavu boju niti jasnu liniju horizonta.

Ima formu i gustinu sivkaste, mutne magličaste pozadine...i izgledom podseća na zgužvanu krpu ovlaš potopljenu u ne baš čisto ulje.

Zgrade su slivene i vrlo ih je lako ne primetiti iz te pozadine.

Samo uspravljeni nejasni, tamni pravougaoni oblici sa pokojim tamnijim obrisom, prozori i vrata verovatno.  Drveće ne postoji.

Ili se samo ne može razlikovati stopljeno u saobraćajne znakove i semafore sa kojima tvori nerazgovetne bezooblične forme tamnijeg i svetlijeg sivog.

Ako se dovoljno brzo prodje pokraj njih mogu se ignorisati, i iluzija neba, kuće, parka, drveta i cveta se može održati.

Um zavara apstrakcija, zamisao ili sećanje nečega plavog, crvenog, žutog.

Vremenom će međutim i to izbledeti i uopše kako će biti moguće nekome dočarati nešto plavo ili na primer jarkozeleno. Iz čega izvesti predstavu i stvoriti takvu sliku ako je baš sve homogeno ...magličasto..nejasno...sivkasto.

Kada se provede dovoljno vremena među maskama počinju se nazirati i razumevati nagoveštaji grimasa.

..Hej dobar dan komšija! Šta ima?...-mikrogrimasa blago nagore ka desnoj jagodici... Kako je kolega, šta radiš?....-sveobuhvatni skoro neprimetni drhtaj donjeg dela lica bez jasnih pomeranja goredole, levodesno....Zdravo srećo!...-blago, jedva primetno veoma suptilno zaokrugljivanje maske.

Te naznake traju jedan fragment milisekunde a potrebno je beskonačno strpljenje i skoro neopisivo pažljivo i koncentrisano posmatranje primetiti ih.

Tolika koncentracija, strpljenje i prisutnost da je za osvarenje tog poduhvata potebno nešto više od prostog ljudskog bića.

Naime treba biti fokusiran samo na jednu stvar koja čak i nije jedna celokupno zaokruzena stvar niti pojava ...već pre njen osnovni, suštinski gradivni deo.

Biti prisutan i fokusiran na jedan i samo jedan atom u jednoj beskonačnoj sekundi vremena. Što je verovatnije osobina pripisivana božanstvima, koja zauzvrat imaju tu sposobnost sveobuhvatnog pogleda i potpunog obuhvatanja individue kroz pogled njene same srži u jednoj nemerljivo maloj mikroodrednici vremena. Svaka vlat trave posmatrana samo za sebe.

Poljana koja zauzima mesto države ali On-Ona-Ono razume i poznaje svaku vlat trave pojedinačno.

Za čoveka cilj možda ostvarljiv samo potpunim izopštenjem iz svakodnevnice i svih trivijalnosti koje nosi i određenje da se život posveti jednoj stvari. Toj jednoj vlati trave.

K je vodio frantičan i danas uobičajeno brz način način života.

To jest sve dok jednog jutra umivajući se nije ugledao neprepoznatljiv odraz u ogledalu, koji ga je u isto vreme momentalno razbudio, totalno zbunio i doveo do ivice srčanog udara. Srčani udar je izostao verovatno jer je um i dalje bio uveren da je u fazi spavanja, i takva sranja često vidja u snovima i ako bi morao svaki put morao da pokreće hemijske reakcije koje dovode do srčke ...ma zajebi...previše stresa za njega.

Zatvorio je oči, udahnuo duboko, jedanput, dvaput, triput... u redu moraće da pogleda kad tad. Pogledao je. I dalje je bila tu. Delovala je amorfno , nejasno, magličasto a opet je bio siguran da je to u stvari njegovo lice. Duubboookk uzdah. Premotavanje filma i traženje uzroka. Ne seća se da je sinoć pio, kad razmisli o tome uopšte u poslednjih mesec dana...da mu nije neko na poslu ubacio neko sranje u kafu....hmm...nije došao kući pravo sa posla a bio je normalan sve to vreme, ne verovatno nije. Sinoć je sve bilo normalno, legao je da spava osećajući se normalno, probudio se barem koliko može da kaže osećajući se normalno...i šta je onda koji kurac to sranje u ogledalu! Hmmm...da nije u pitanju odloženi efekat neke droge...priseća se par ekstazija pre manje-više decenije unazad. Ako i jeste to u pitanju tajming je strašno čudan.

Šta bi još moglo da bude okidač za ovu..stvar. Ništa neuobičajeno se nije desilo, nikakvi skorašnji gubici nekog od članova porodice, prijatelja, kućnog ljubimca kojeg uzgred rečeno nije ni imao. Rekao bi da mu je život rutina, ali rutina u dobrom smislu, održiva, zadovoljavajuća na trenutke dosadna rutina. I onda ovo..u pičku materinu.

Smirio se koliko je mogao, obukao se i krenuo malo ranije nego uobičajeno na posao. Ići će pešice, treba mu vazduh, bilo kakav vazduh u ovom momentu, gradski vazduh će biti sasvim u redu u nedostatku prohladnog, osvežavajućeg i otrežnjujućeg planinskog. Izašao je na ulicu i tada ih je ugledao.

U sebi pronalazim da svi tragamo za smislom života. Iako sam svestan i skoro potpuno siguran da tu projektujem svoje želje, nemire i traganja u tom olako generalizovanom -svi.

Koliko god se trudio da budem objektivan i da sagledam svaku pojavu, stvar ili osobu iz ponajmanje 2 ugla svestan sam da tu svoje prste upliće i moja podsvest.

A u svačijoj podsvesti leže i svoj život vode daleko od očiju vidnog sveta skoro opipljivi odjeci sećanja, emocija, strahova, svih razočarenja, neuzvraćenih osećanja, nagomilanih promašaja i neuspeha. I naravno strahovi. Koliko god bili fizički nezamislivo maleni (mozda im je potreban samo najmanji mogući deo uma ili tela u kome će bitisati), ove  preteče spoljnih emocija, grimasa, pokreta, mimika lica   u stvari usmeravaju tok čoveka i tok njegovog života na svoju vodenicu. Ali kada bi mogli samo tako jednostavno da ih predstavimo ..kao da su oni krivci, i kao da su to odjednom kakvi ljudi, eno ga Krivica, Savest, Nesigurnost, Bes, Anksioznost, Strah.. sve veliki snažni ljudi sa svojim superiornim fizičkim i umnim osobinama koji lome slabu ljudsku volju ii individuu i teraju ih da rade ono što oni stvarno ne bi želeli. A istina je da su to tvorevine te iste individue koja je previše slaba da im se svesno suprotstavi na ovome svetu pa se samo u snovima sa njima bori, ili u teškoj bolesti i groznici, u velikom pijanstvu ili nervnom rastrojstvu. U svakodnevnom...normalnom životu trudi se da ih ignoriše iz svog sopstvenog straha dok sebi to predstavlja kao običnu zatupljijuću predstavu da ima važnijih stvari na umu i poslova koji treba pozavršavati svakoga dana. I onda se te iskre osećanja guraju i potiskuju sve dublje i dublje. Dok ne utonu u podsvest obamrlu, udaljenu i toliko daleku da se veoma, veoma retko poziva i izlazi na površinu. I stvori se iluzija da je sve u redu . A prapočeci tih iskri osećanja, strahova i nadanja u svoj svojoj dosadi vremenom počnu da se bave sobom i da jačaju. Jedna ćelija ili jedan neuron postaje njihov kosmos. I kao i sve u životu kad imate samo jednu stvar koju radite bez distrakcija, bez uplitanja, bez bezveznih trivijalnih obaveza vi postajete skoro nezamislivo dobri u tome. Od jedne praiskre nastaje demon mnogostruko jači  od spoljašnjeg ljudskog uma i preuzima ga vrlo lako kada mu se to hoće. Nešto što ste gurali i gurali godinama uporno pod tepih se vratilo kao ogromno nezamislivo čudovište protiv koga ne možete ni da pojmite ...kako da pokušate da se odbranite.